Branko Miljković – princ poezije i filozofije

Branko Miljković bio je najveći filozof među pesnicima i najveći pesnik među filozofima. Nije mogao da ne razmišlja kao filozof i da se ne izražava  kao pesnik. Njegov pesnički talenat otkriven je rano, u rodnom Nišu, gde objavljuje pesme u „Službenom glasniku“, „Glasu omladine“, „Našem putu“ , „Gledištima“… Zgledan u sebe i nebo, osećao je strah i divljenje. Ustreptala i osetljiva duša jednog pesnika izabrala je da se divi:
“Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačava sa onim čemu se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha….“
Filozofiju upisuje 1953. godine i uspešno završava 1957. godine.  Bio je deo grupe neosimbolista čiji je idejni vođa bio prof. Dragan J. Jeremić. Poezija je nešto što ne napušta nemirni Brankov duh ni za vreme studija filozofije, pokušava da svoje pesme objavi… ali nailazi na otpor. Prvi značajan uspeh desio mu se onog momenta kada  njegove pesme dospevaju do Oskara Daviča 1955. godine. Oduševljen mladim pesnikom pomaže mu da izda svoju prvu zbirku pesama „Uzalud je budim“ 1955. godine. Kritika i publika su saglasni da je reč o geniju. Brako Miljković doživljava veliki uspeh. Slede zbirke pesama “Smrću protiv Smrti“,
„Poreklo nade“, „Vatra i ništa“, „Krv koja svetli“.

Dobija priznanje od samog Sartra, koji je oduševljen mladim pesnikom. Država mu dodeljuje „Oktobarsku nagradu“. Čini se da je život mladog filozofa na vrhuncu, međutim, bio je nacionalista u vreme kada je to bilo strogo zabranjeno… bio je i čovek koji nije trpeo da bude primoran ni na kakav kompromis ili poslušnost. Dolazi u sukob sa Davičom, po beogradskoj čaršiji se govorkalo: “Oskar ga je stvorio, Oskar će ga i uništiti.“
Odlučuje da se preseli u Zagreb naivno verujući da ide u „tisutlećnu kulturu“. Njegova nemirna priroda, osetljiva duša i neskriveni nacionalizam u Zagrebu mu donose još više neprijatelja. U noći između 11. i 12. februara 1961. godine Branka Miljkovića nalaze mrtvog u šumi pored Zagreba. Po zvaničnoj verziji, srpski pesnik, izvršio je samoubistvo… imao je samo 27 godina. Brankovi prijatelji i rodbina, odlučno demantuju tu trvrdnju. I nakon 54 godine od njegove smrti, sve što se desilo te mračne i hladne februarske noći mladom pesniku, ostaje nerazjašnjeno. Postoje mnogobrojni dokazi da nije reč o samoubistvu ali se još uvek niko nije javno oglasio da odbaci prvobitnu zvaničnu verziju. Brankova poezija i sada je neukrotiva i živi. Njegova „prejaka reč“ i sada grmi. Svi koji vole, pa čak i oni koji ne vole, poeziju znaju makar jedan Brankov stih. Filozof pesnik je uprkos tragičnom kraju i pesimizmu uspeo da ostavi veliko delo koje i sada budi i opominje.

“Oni koji imaju svet
Neka misle  šta će s njim
Mi imamo samo reči –
I divno smo se snašli u toj  nemaštini.”

Branko  Miljković

Dragi prijatelju,

Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega, moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju, ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti, osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih „Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik”. Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje Branko

P.S.
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj, počeću da mislim o smrti.

Ponoć je. Doviđenja.

Branko

Tanja Petrović Miljković