Tuga i jad vršnjačkog nasilja

Scena je brutalna, tri pomahnitale tinejdžerke obaraju i pesnicama tuku besmpomoćnu devojčicu. Smenjuju se, čini se da uživaju… ostali bleje, gledaju i ne raguju. Samo „genije“ uzima mobilni telefon i sve to snima, zna gde živi, i zna da će snimak koji je napravio završiti na You Tube-u. Niko nije opterećen ni grižom savesti, ni strahom od sankcija. Sve se dešava ispred hemijske škole u Kruševcu, a moglo bi bilo gde drugde… Imamo pobesnele tinejdžere, nedostatak emapatije, nesavesne roditelje, nemotivisane profesore. Imamo to, i naravno, nemamo presprektivu. Devojčica koju su tukle zbrinuta je u bolnici, sada je red na sudstvo i policiju. Kako će biti kažnjene?

Koja mera će se uvesti za sve češće vršnjičko naselje? Ko su deca koja zlostavljaju a ko su zlostavljači? Neke novine pričaju da devočice neće biti kažnjene jer su ćerke nekih policajaca?! Čitam  i ne mogu da verujem!!! Šta to znači? Meni je scena prebijanja još pred očima, pesnice koje udaraju lice devojčice koja ne može da uzvari… i to ne treba kazniti!!! Kažu, neki, da nam ne treba kultura, ne treba nam obrazovanje, trebaju nam realiti u kojima je sve to u najavi… a nekada i eskalira u takvo nasilje. Jedino što su onda učesnici izbačeni iz realitija, ali deca koja to gledaju ne znaju da je po sredi gluma i da su ti ljudi plaćeni da prave klovnove i dvorske lude od sebe…

Moram da priznam da je ova scena  na mene ostavila jak i jeziv utisak. Ne mogu a da se ne pitam kako smo i kada došli do ovakvog stupnja brutalnosti  i to u tom uzrastu… I to još među devojčicama. I gde je tu kritičnost društva? Samo da se to ne desi mom detetu… a to što se desilo nekom drugom neka o tome brinu njihovi roditelji!
Ali desiće se!  I može da se desi bilo kom dobrom detetu jer takva deca jesu meta nasilnika. Nedavno smo imali još jedan događaj vršnjačkog nasilja u Beogradu kada je pevač grupe „Ruž“  Vuk Rosandić bio prinuđen da brani svoju ćerku  od sličnih brutalnih tinejdžerki.
Da li ćemo svi biti prinuđeni da branimo svoju decu i kada su u školi, u prevozu, na ulici? Ne postoji gotovo niko ko javno reaguje na masovnost ove pojave. Kako će se ovaj problem u budućnosti rešavati? Koliko će u budućnosti bili blejača, koliko zlostavljača a kolko žrtvi? I kako će se tome stati na put? Ovo je pitanje za sve nas. Svi smo postali blejači bez svesti. Nema izgovora za nedelovanje, nema povlačenja pred nasilnicima… ako im dozvolimo svi ćemo biti njihove žrtve. Takvo društvo ne može da opstane, zato delajte, ne zatvarajte oči naša deca su u pitanju!

Teodora Popović