Simon De Bovuar i Žan Pol Sartr – ljubavni ugovor

                                                                                                      „Ljubav je ropstvo po sopstvenoj volji.“

                                                                                                                                              Luiš de Kamoiš

Dvadeseti vek je imao svoje ljubimce, svoje heroje i heroine…  ljude koji su mu dali pečat, one koji su menjali i uticali na veliki deo čovečanstva. Dvoje velikih umova koji su imali tu privilegiju da budu kreatori i oštri kritičari  svoga doba, bili su upravo Simon de Bovuar i Žan Pol Sartr. Njihova dela bila su cenjena, oni su bili uvaženi…  njihovi životi budno su praćeni, a oni su svojim delima i svojim životom davali obilatu građu svima koji su bili zainteresovani za filozofski par Bovuar / Sartr. Ovaj ljubavni par, bio je više nego avagardan za doba u kome je živeo. Bili su ljubavnici, bliski prijatelji i poslovni saradnici, međutim, nikada nisu bili venčani, nikada nisu živeli zajedno. “Slobodna ljubav” i “ veza bez obaveza” rođena je u Sartrovoj glavi i on je njen tvorac. Simon i Sartr bili su u mnogim stvarima jedinstveni a njihovi životi povezani na način koji je za većinu bio nerazumljiv i neprihvatljiv.
Njihov susret desio se na Sorboni, tada je Simon imala 21. godinu. Ona je bila najmlađi diplomireni filozof toga doba, a  Sartr je već bio primećen u filozofskim krugovima. Nimalo lep ali harizmatičan ostavljao je snažan utisak  na dobar deo žena. Simon se odmah zaljubila, posle godinu dana zabavljanja, očekivala je da bude zaprošena, međutim, Sartr je imao druge planove. U parku kod Luvra, Sartr joj je saopštio svoje namere:
“Naša ljubav je jaka, nju ništa ne može da ugrozi. Ipak, ne smemo da dozvolimo da nas ta ljubav spreči da napredujemo i kao individue, da svako od nas ima svoj svet, svoju kuću, svoj život i gradi odnose sa drugim ljudima.
Mi ćemo uvek imati jedno drugo, ali ne smemo da se zatvaramo u ljušturu.”

Simnon je bila zatečena, ali i  zaljubljena i nije htela da izgubi Sartra. Njegov predlog delovao joj je suludo. Sartr  je, međutim, objasnio da je njegova zamisao o “slobodnoj vezi” revolucionarna i  da će oni biti upamćeni kao njeni rodonačelnici… tražio je još da se obavežu da će svake druge godine da obnove  zavete o večnoj ljubavi tj. da se nikada ne rastanu bez obzira na sve. I bilo je  onako kako je Sartr tražio, Simon se prilagodila, zapravo ona je izabrala svoj put uz Sartra bez obzira na bol i odricanje koje je od nje tražio. U početku, poštovali su  ugovor i svake druge godine oni su ga obnavljali, nakon deciniju koju su proveli zajedno bilo je jasno da to više nije potrebno. Kako je Sartr govorio: “ U ljubavi, jedan i jedan su jedan!”
Simon Lucija Ernestina Mari de Bovuar, rođena je u bužuaskoj porodici. Njeni preci bili su ugledni pariski bankari, a otac advokat. Vazda radoznala i željna dokazivanja (pre svega da ugodi ocu, koji je bio razočaran što nije dobio naslednika, već dve devojčice) Simon je sve radila ne bi li stekla njegovo priznanje. Na kraju je i uspela, otac  je pohvalio Simon rečima: “Imaš mozak muškarca!”

Stekla je odlično obrazovanje, studirala je matematiku, književnost i strane jezike na Institutu San-Mark  i  na kraju filozofiju na prestižnoj Sorboni. Sve je radila ne bi zadivila dvojicu muškaraca koji su joj bili tako važni u životu, svog oca i  Žan Pol Sartra. Otuda i njena čuvna rečenica upućena ženama:”Ne želim da žene imaju moć nad muškarcima, već nad sobom!”
Nakon prvih godina strasvene veze, Sartr je potpuno izgubio interesovanje za Simon u polnom odnosu…  ali su i dalje nerazdvojni, kao partneri. Ona ga i dalje voli svim srcem jer je prvi muškarac u njenom životu, on je njena srodna duša, sa druge strane, Sartr uviđa da je bez nje izgubljen, ona sređuje njegove konfuzne rečenice, razume ga, hrabri, ona je spona sa drugim ljudima.

Ona je lepa, prefinjena, rečita… Sartr je skromnog izgleda,moglo bi se reći ružan, ali te svoje nedostke nadoknađuje snagom svoje ličnosti, vatren je, ubedljiv… On je jedina ličnost koja je odbila Nobilovu nagradu za književnost, levičar je u zemlji buržoazije, revolucinar, egzistencijalista. Poznat po britkom umu stalno je slušaoce facinirao nekom lucidnom izjavom, kao što je ova koja je, negde, definisala  njegov odnos sa Simon: ”Ljubav, to je ceo život žene, a samo epizoda u životu muškarca.”
Sartr je bio nezasit i što se znanja tiče, ali i žena. Govorkalo se da je bilo perioda kada je imao i sedam žena odjednom… ali i da ima problema sa potencijom. Bilo kako bilo, Simon je i u tim situacijama bila uz njega. Kada je bio izgubljen, kada nije znao kako da dovrši delo ili nađe prave reči, Simon je pomagla. Neki su govorili da  su njegova dela “njeni zapisi njegovog viđenja stvari”. Do koje mere su njihovi životi bili isprepleteni, Simon govori u knjizi “Gošća”, koja za temu ima odnos njene učenice, ruske emigratkinje Olge Kosakjevič i Sartra.

Konfuzija koja je nastala dolaskom ruskih emigranata uspela je da dočara u toj knjizi, iznevši šokantnu istinu o životu u petouglu, koji su činili ona, njen ljubavnik (kasnije Olgin muž), Olga, njena sesta Vanda I Sartr. Najbolniji trenutak za Simon je, verovatno, trenutak kada dobija pismo od Sartra u kojem joj on objašnjava da je zaprosio Vandu! Do braka, ipak, nije došlo ali je za Simon  to delovalo otrežnjujuće, upoznala je američkog novinara Nelsona koji je bio sve ono što Sartr nije bio… ali najvažnije od svega – voleo je. Simon je najzad bila srećna i pred udajom… Međutim, Sartr to nije mogao da dozvoli. Kako je uvek nalazio načina da ubedi Simon tako je i sada umešao prste Simnon je odustala od Nelsona. I ne samo da je odustla, kako bi ugodila Satru, napisla je autobiografsko delo “Mandarini” u kome je njihov odnos predstavila kao banalan! Šta je time dokazala? Šta je dobila? Šta je izgubila? Dokazala je Sartru da je njegova zauvek, bez obzira ne sve, baš kako su se dogovorili. Dobila je publicitet i to delo je jedno od najčitajnih njenih knjiga. A izgubila je poslednju priliku da je neko zaista voli, izgubila je šansu da bude srećana. I dalje u odnosu koji je frustira piše svoje najznačajnije delo “Drugi pol”. Taj esej joj je doneo svesku slavu uvrstio je u najelitinije filozofe toga doba. A za sve žene ona je bila uzor i začetnica feminizma.
Međitim, ona je bila samo žena koja je volela, a u toj ljubavnoj boli nastajala su i njena dela koja su uticla na milione žena. “Pakao – to su drugi ljudi” – rekao je Sartr. Za Simnon to je bio njena ljubav koja je bila njeno dobrovoljno ropstvo. Ali, kako je rekao njen voljeni : ”Možda će biti lepših vremena, ali ovo je naše.”

Sartr je umro pre nje, 1980. godine. Posle njegove smrti ona je brižljivo vodila računa o njegovom liku i delu. Umrla je šest godina nakon Sartra, i sahranjena pored čoveka koji je obeležio ne samo njen život već  i celu jednu epohu.

Tanja Petrović Miljković