Porto

Putovanje radi putovanja danas je, bar na našem podneblju, gotovo zaboravljena kategorija. Oni koji su privilegovani i sebi ovaj luksuz mogu da priušte, na žalost, radije biraju da svoj novac ulože u nešto opipljivo i konkretno. Oni, pak, koji maštaju o zanimljivim predelima, samo pokadkad uspeju, uz mala ulaganja, da uživaju u izmaštanim destinacijama. Posreći im se pa uleti nešto ”last minit” i njihovoj sreći nikad kraja. Jedan takav, srećan, sticaj okolnosti dogodio se mom dobrom prijatelju čija je priča o gradu na obali reke Duro u Portugaliji, meni bila potpuno očaravajuća. Činjenica da je 1996. godine centar tog grada proglašen svetskom baštinom dodatno potvrđuje moj izbor današnje priče o Portu.
Sve se nekako, po rečima mog prijatelja, u Portu vrti oko ”ića i pića”, oko reke, mostova, famoznih pločica (azuležuša), oko centralnog bulevara i živopisnih terasa ispod kojih se, iz lokala, širi miris tek spremljene hrane (stanovnici su poznati po nadimku ”tripeiros” dobijenom po svojoj sklonosti ka jelima od iznutrica). Predrasudu da je Porto u svojoj biti taman, inustrijski i asketski grad razbijaju neodoljivo obojene stambene zgrade, koje kao da govore u ime svojih veselih stanara, zatim te kamene, strme uličice, zvuk galebova, pa stara železnička stanica puna (azuležuša), najbajkovitija knjižara na svetu ”Lello”, katedrale i još mnogo toga  posebnog. Tako je sve, po rečima moga prijatelja, intimno i ušuškano, na visini pa u podnožju, moderno a tradicionalno. Sve to skupa iznenađuje onoga ko se pred putovanje u Porto naoružao znanjem iz kataloga. Naime, Porto jeste drugi po veličini grad u Portugaliji, centar severnog dela zemlje, jedan od najstarijih evropskih gradova po kome je svoje ime dobilo čuveno vino Poprto, ali je prevashodno živa slika koja se mora doživeti uz Fado u nekom noćnom lokalu.
Impozantno ili ne ali čitav grad prostire se na rečnim obroncima. Ovaj segment je za mog prijatelja najupečatljiviji, jer zgrade su tako  simpatično načičkane pored reke, a čak se i stara gradska zona, izrasla upravo oko obale reke, sastoji od mreže izukrštanih uličica, ispunjenih visokim kućama sa terasama punim okačene odeće. Te živopisne  terase naslanjaju se jedna na drugu sa fasadama prekrivenim pločicama ili ofarbanim u pastelne tonove plave, žute i sive boje. Sa tih terasa proteže se pogled na tradicionalne brodiće ”Rabelos” koji su nekada služili za transport vina u Porto a danas su potpuna atrakcija zbog svog  izgleda (specifični su po ravnoj kobilici sa dva veslačka reda i centralnim jedrom).
Ono što su prijateljeve fotografije pokušale da mi dočaraju je i dugačak put koji prolazi reka Duro između planina i useka dok ne stigne u sam grad. Taj put praćen je dugačkim vinogradskim oblastima a kada napokon reka stigne do Porta nezaobilazna priča postaju i mostovi ovoga grada. Dva najlepša ”Maria Pia” i ”D.Luis I” su i dva najznačajnija. Prvim, železničkim, mostom dominira elegancija sva od gvožđa, sa jednim prelepim lukom, inače rad Gustava Ajfela, a drugim praktična dimenzija budući da na njemu postoje dve linije, jedna iznad druge, pa se istovremeno kreću vozila gradskog saobraćaja i pešaci. To je most koji povezuje Porto i gradić Vila Nova de Gaia koji je preko puta, gde se nalaze čuveni podrumi vina.
Za razliku od mnogih urbanih turističkih destinacija, Porto nije samo zbir istorijskih spomenika izloženih turistima, već pre svega jedan živ grad, čiji duh možete osetiti iza svakog ćoška, ako malo bolje zagledate ili namerno zalutate u jednu od vijugavih uskih ulica.Ksenija