Slušaj ‘vamo – Cane

U vremenu kada  vlada kriza i kada je vrednostni sistem narušen, nije preporučljivo biti iskren, jer je za  iskrenost  potrebna hrabrost koju retki imaju, za Zorana Kostić Caneta se može reći da spada u grupu retko hrabrih i iskrenih ljudi.  Njegovo uverenje da uvek i po bilo koju cenu treba reći istinu stvorila je kod jednog dela javnosti  zazor, dok ga je dobar deo javnosti  zdušno podržao umoran od plagijata, neautentičnosti i kvarljivosti. ”Biti isti, biti poseban, biti slobodan, biti samo svoj….” to je gotovo krik u kome su se devedesetih prepoznali mnogi  uhvaćeni u sopstvenu slabost nedelovanja. Veliki i prazan prostor koji je nastao na rock n’roll sceni devedesetih, stvorio je od Brejkersa svojevrsne „ borce“ koji su branili neodbranjivo.
Žestoka, direktna i eksplozivna muzika Partibrejkersa neodvojiva je od ličnosti Zorana Kostića Caneta, pa je njegova harizma u beznađu devedesetih prepoznata kao slamka spasa  kada je masa na koncertu kod Nebojšine kule 1997. godine  počela spontano da viče ”Caneta za predsednika!”

Frontmen Partibrejkersa je muzikom počeo da se bavi daleke 1981. godine, prvo u Urbanoj gerili, da bi  se nakon rastanka sa njima pridružio Radničkoj kontroli ( u ovoj  pank fazi zajedno sa drugim  bendovima učestvovao je u stvaranju  albuma ”Artistička radna akcija”). Muzički izraz i svoje pravo mesto Cane nalazi onoga momenta kada  nastaje  bend Partibrejkers, koji traje već trideset godina. Angažovana muzika je znak prepoznatljivosti ovog rock benda, zato i ne čudi što su uzeli učešće u stvaranju pesme  ”Slušaj vamo” ( uoči rata u ex-Ju 1992. godine) sa ad hok bendom Rimtutituki, koga su zajedno sa njima činili  Ekatarina Velika i Električni orgazam.
U opšte ratnoj atmosferi pesma je imala uspeha samo kod dela javnosti  koji je bio pacifistički raspoložen.
Za Brejkerse nije bilo odmora ni onda, ni sada, shodno situaciji i prilikama oni su kao glas razuma upozoravali, kritikovali i prozivali. Na sceni, Zoran Kostić Cane je uvek bio žestok i iskren, u privatnom životu brižan otac i dobar muž. ”Hoću da znam kuda vodi ovaj put mene i život moj”, to je moto koga se držao svih ovih  godina tražeći odgovore za sebe i verno ih prenosivši preko muzike – drugima.  Kako sada živi i koji su mu životni prioriteti, razgovarali smo sa njim uoči  koncerta koji je zakazan za 30. mart u Domu omladine.

Ne volite da budete stavljeni u kontekst prošlosti, ali sa druge strane, trajete već trideset godina na sceni, u tih trideset godina svašta se  dešavalo sa Vama i oko Vas, da li možete naći paralelu između ovog trenutka i daleke 1984. godine kada ste izdali svoj prvi singl ”1000 godina”?

Cane: Zajednički imenitelj je jedna urgentnost da se objasni i uhvati inspiracija života. Urgentnost da se nešto objasni svetu koji i ne pokazuje neko žešće interesovanje za svoj život, koga vodi neka matica i ne pokazuje želju da bude slobodan. Ljudi hoće lažnu sigurnost, sigurnost po svaku cenu, to im je alibi za bežanje od odgovornosti. Onda ih ja pitam: ”Koliko tebe ima u tebi, koliko istine u tebi ima?” Njima je jasno da u slobodi nema sigurnosti, zato se odlučuju za inertnost. Ali, ne zaboravimo, rok kajanja nema trajanja!

Partibrejkersi


Koliko imate uvida da Vaša muzika utiče na svet ljudi koji Vas slušaju?

Cane:Imam utisak da ohrabri ljude… ja nikada nisam bio zagovornik priče kako je sve nekada bilo dobro, šatro „dobra stara vremena“, ma ne, ljudi su se uvek delili  (i onda, i sada) na  one koji nešto hoće i one koji neće, na lenje za bilo šta i one koji hoće nešto da urade za sebe. Da se vratim pitanju, meni je drago da mnoge ljude naša muzika diže iz mrtvila i drago mi je kada ih neka moja anegdotica nasmeje, ako ljudi na mene reaguju sa osmehom na licu, ja sam ispunio svoju svrhu.

Rekli ste da rock n’roll ima tri stepena, prvi je hajde da se zezamo, drugi je emocija, a treći da ljudi moraju da koriste mozak. Ako rock  definišemo kao stanje duha, da li je Vama muzika pomogla da se pronađete?
Cane:
Muzika je bila lek za moju usamljenost, u tom ranom periodu. Moja prva avantura, prva spoznaja, prva ozbiljna razbijanja iluzija bila su inicirana muzikom. Kada bih se zatvorio u svoju sobicu, u svoju katakombicu, i pustio muziku ona bi me dizala iznad sivila i betona Novog Beograda, iznad opštih mesta i fraza. Prvi izlazak na scenu imao sam sa nepunih 15-ak godina na bini SKC-a. Muziku sam nesvesno preneo i na svog sina Davida koji ima svoj rock bend, i na moju ćerkicu Milicu koja sa nepunih sedam godina pokazuje ozbiljan talenat i interesovanje za muziku. Kao i moja deca koja su moja najveća inspiracija i čija čistota me greje i ushićuje, tako me i muzika negde suštinski određuje.

Vi ste poprilično srušili stereotip o rokerima, upkos uvreženom mišljenju da ste urbana legenda Beograda, zbog porodice ste se preselili u Zrenjanin i vodite tih porodičan život?

Cane: Ne bih se složio sa vama da sam ja neki izuzetak… znam mnoge muzičare iz doba panka koji su svašta prošli, i narkomaniju, i alkoholizam.. a kada su se pronašli postali su pravi primer porodičnih ljudi, pravi domaćini. Mnogi od njih veruju u Boga, pronašli su svoj put, da li to znači da nas naša profesija rock muzičara diskriminiše?, da će nam zbog toga biti izmaknuto tlo pod nogama? Ne, nema razloga da je tako… treba naći svoj put. Nažalost, postoje mnogi koji  se nisu izvukli, koji su se izgubili… žalim za njima svakoga dana. To su meni dragi ljudi koje ne zaboravljam, pre svega mislim na  Milana Mladenovića i Gorana Čavajdu Čavketa.

Vaša izjava ”ja sam čovek na dugotrajnom radu za slobodu”, da li je još uvek aktuelna?

Cane: Uvek, jer istina je incidentna stvar, ali ti daje mogućnost da mirno spavaš. Laž je somot, skerlet i kadifa ali se na kraju probudiš i vidiš da te više nema. Da, još uvek sam čovek koji radi za slobodu.

Tanja Petrović Miljković