Aleksandar Gatalica – Helenska lirika (intervju)

Nije lako plodnu stvaralačku delatnost gospodina Aleksandra Gatalice sažeti u par rečenica, ali pomenimo samo da je do sada objavio jedanaest knjiga, da je prevođen na deset svetskih jezika, da je prevodio poeziju sa starogrčkog, kao i da je muzički kritičar i član Saveta za muziku RTS. Za roman „Veliki rat“ koji je objavljen 2012. godine osvojio je NIN-ovu nagradu. Ovo njegovo delo, u kojem su opisani prelomni trenuci svetske istorije, je veoma dobro prihvaćeno od strane čitalačke janosti.
Ovog puta sa njim razgovaramo o nečem sasvim drugačijem, o izazovima sa kojima se suočavao prilikom prevođenja starogrčke lirske poezije, o tome u kojoj meri grešimo kada „svojatamo“ stare Grke i smatramo da je njihov pogled na svet u potpunosti definisao okvire Zapadne civilizacije, o hedonizmu, i o tome šta je za Helene značila pesma i pevanje.
Kada razmišljamo o antičkim Grcima, često najpre pomislimo na njihovu analitičku misao, kao i na epove u kojima je opisana borba heroja protiv sudbine. Međutim, u svojoj knjizi Helenska lirika govorite da su, gledano očima Helena, upravo oslanjanje na intuiciju i padanje u zanos svake vrste, često uz pomoć vina, zapravo, bili poželjni. Da li je ova vrsta eskapizma predstavljala plod misli o nemogućnosti izbora, o sudbini koja je zacrtana još pre čovekovog rođenja?

Aleksandar Gatalica: Ne, mislim da je taj poredak socijalnih prioriteta pre diktiran potpuno različitim saznajnim kosmosom starih Helena. Moraju se tu odmah na početku istaći dve stvari: prva je da stari Grci nisu poznavali napredak u onom pogledu koji mi znamo danas, a nasledili smo ga od, Grcima sasvim različitih, starih Rimljana. Dakle, tek na samom kraju Peloponeskog rata, javlja se u Atini ideja među mlađim svetom da nešto korenito treba promeniti u ustrojstvu atinskog polisa i da bi to trebalo učiniti zato da bi, kako su govorili mladi sofisti tog doba, sledeće generacije živele bolje ili lakše.
Sve dotad Grci su smatrali da žive u nekoj vrsti nepromenljivog društva koje treba da se ispuni sadržajima, ali ne i menjati ga. Tu je i druga stvar koju treba spomenuti. Stari Heleni uopšte nisu shvatali postojanje različitosti i činjenice da može postojati neka vrsta „suživota“ nesličnih socijalnih kategorija društva, suživota u kojem će svaka od tih socijalnih grupacija razvijati „svoj svetonazor“. Moramo da shvatimo da je ova vrsta „tolerancije“ koju negujemo danas plod jednog dubokog osećanja da društvo može biti idejno i socijalno slojevito. I tu smo ideju nasledili iz kasno rimskog perioda, kada je hiršćanstvo poleglo preko svih oblika društva starog Rima kao ono što bismo današnjim kompjuterskim rečnikom nazvali novi „sloj“, kao da ste preko svih građevina, običaja i svakodnevnih navika prebacili jednu providnu foliju koja je pomalo promenila sve te oblike života. Ta folija zvala se hrišćanstvo i tada su se ljudi prvi put susreli sa idejom da neko može biti i valjani Rimljanin i uzoran hrišćanin u isto vreme. Kod Grka je sve bilo jednostavnije, oni su prosto bili društvo iz jednog komada i gledali su samo kako da taj komad svog socijalnog miljea napune sa što više eskapizma, strasti, ali i saznanja, saznanja koja su se sa naše tačke gledišta odista vrtele pomalo u krug, ali kako su to samo zanosni krugovi bili…

Grcki umetnik 6.vek p.n.e.

Pesma je kod Helena pratila sva događanja, od verskih rituala do pisanja zakona. Kao univerzalni način izražavanja, bila je određena strogim pravilima metra i lišena ličnog tona i patetičnosti. Međutim, negde u sedmom veku pre nove ere, desila se promena koju nazivate „tektonskim poremećajem“, kada su pesnici kao što su Sapfa, Alkej i Anakreont uneli elemente slobodnog stiha, lirskog pogleda i intimnog izražavanja i odmah postali popularni i slavljeni. Može li se naslutiti zbog čega je grčko društvo baš u ovom periodu postalo zrelo da iznedri i prihvati ovakvo ispoljavanje osećanja?
Kad god je grčko Društvo činilo nešto takvo to je bio znak da se neke stare forme izražavanja menjaju. Poezija je u Helena bila hibrid I stoga što je morala da zemeni mnoge forme izražavanja: od informisanja, hronike, sportskog izveštaja, pa čak do zakonodavstva. Kako su Grci živeli za, ali i kroz poeziju, razumljivo je da je otud pesma kod njih bila više od pevanja uz liru, iako i u zlatnom vremenu elegije zatičemo nešto što bi danas mogli nazvati l’art pour l’art u elegiji Mimnerma.

Ipak, kada poezija postaje sama sebi dovoljna, to obično znači da se pronalazi u nekoj formi precvetalosti grčkog društva. I zaista: biće da je zlatno vreme palo na početak i u plovinu sedmog veka pre nove ere, a da je prelaz sa sedmog na šesti vek već mogao biti okarakterisan kao neka vrsta ocvalosti.
S naše, moderne tačke gledišta, međutim u to vreme izrasli su najlepši Sapfini, Alkejevi i Anakreontovi stihovi. I oni su, svakako, bili odraz potrebe da se peva ali i da se stihovima da praktični karakter. Tako je za Sapfu pesma bila nastavno sredstvo; za Alkeja hronika njegovih ratničkih podviga, a a za Anakreonta gozbeni spomenar. U ovoj poeziji, međutim, počinju osetnije da prevladavaju introspektivni i intimistički tonovi. Grci ovo ne bi pozdravili, mi ipak mislimo da je to nešto najlepše što je do nas došlo. Biće da smo mnogo više skloni ganuću od starih Helena.

Sa starogrčkog ste prepevali, kako lirsku poeziju, tako i drame Eshila, Sofokla i Euripida. Šta je za Vas predstavljao najveći izazov prilikom prevođenja poezije? U kojoj meri se slažete sa stavom pesnika Roberta Frosta da je poezija ono što je izgubljeno u prevodu? Da li vremenska distanca od preko dva i po milenijuma ograničava današnjeg čitaoca u prihvatanju značenja lirike Helena?
Najteže je bilo uvek prebaciti taj lapidarni jezik u raspričani i pomelo rapsodični „dakački“ srpski. Grci su bili majstori participa i većinu glagola zatičemo kao participe; uz participe išle su uglavnom zamenice. Tipična grčka rečenica, doslovno prevedena na srpski bila bi: „Došavši tu, on je, pregnućima oplemenjen, svršivši ono što je potrebno, rekao samo jedno: sloboda… „ i tako dalje. Ovo divno stoji grčkom jeziku i od njega pravi neku vrstu jezičke arabeske, ali je vraški teško to sve vratiti natrag u subjekat, predikat i objekat po meri savremenog jezika, pogotovo ukoliko morate da ostanete i u metru. Zato sam ne jednom napisao da bih dao kraljevstvo za – jedan slog.

Grcki umetnik 7. vek p.n.e.

Iako nam se čini da je grčka kultura u osnovi savremene civilizacije, kažete da činimo grešku kada Grke posmatramo svojim, a ne njihovim očima i da je ova civilizacija ostala skoro slepa za materijalni napredak. Da li je moguće uporediti hedonizam Grka sa hedonizmom modernog društva, znajući da je savremeni hedonizam usko povezan sa napretkom tehnologije i materijalnog blagostanja?
Ne, reč je o dva sasvim različita lična, javna i društvena osećaja. Hedonizam Grka bio je povezan s činjenicom koju sam već spomenuo a to je da je njihova kultura išla u veličanstvenim ali uvek istim krugovima. Zato su Grci više cenili „tehne“ (veštinu), nego „arete“ (izvrsnost, odnosno originalnost). „Tehne“ je Grcima omogućavalo da se stara tema osvetli na novi način, a to je za njih bio vrhunac originalnosti i pesničke veštine. Mi ne znamo mnogo o tome dokle su sve mogle ići varijacije na iste teme, ali biće da je ta tehnika tokom vremena dosegla neslućene visine. Ista tema, pa novo gledanje, potom još novije, pa najnovije, ali tema i dalje ostaje ista. U tom variranju poznatog materijala, Heleni su se iscrpljivali praktično sedam vekova. Hedonizam nije, dakle, podrazumeviao praznoslovlje ili splin, već je zapravo bio pronalaženje novih svojstava iste materije, novih oblika iste prirode, novih plodova sa istog drveta.

Zato kažem da grešimo kada kažemo da je grčko društvo Evropljanima usadilo ideju progresa. Grčko društvo je Evropljanima usadilo nešto mnogo važnije: ideju usredsređenosti na predmet bavljenja ili kazivanja. Ovo je stvorilo prvo precizno razdvajanje rodova i vrsta. Grci su zaslužni što u nas i danas svako delo ima početak i kraj, i između jasan i pregledan smer bavljenja i htenja koja vode tačno od početka ka svršetku. Ako neko misli da je ovo nešto što je samo sobom dano, treba samo jednom da čuje neki sitarski koncert u Indiji, ili neku kinesku operu, pa da shvati kako jedna veličanstvena umetnost Dalekog istoka počiva na sasvim različitim principima od one greko-evropske. Jedan od osnovnih postulata te, nama ipak strane umetnosti, je da ona postaje razlivena, melizmatična forma koja niti mora na određen način da počne, niti na isto tako određen način da se završi.
Da je, recimo, Evropom između 15. i 12. veka pre nove ere prevladao egipatski uticaj koji je tada bio vrlo snažan, da nije bilo najpre Feničana, pa potom i Grka, evropska umetnost bila bi danas mnogo sličnija onoj u ostatku sveta: arapskoj, indijskoj, indijanskoj, vijetnamskoj, japanskoj, kineskoj. Kad se pogleda rasprostranjenost ovih umetnosti i vremenska i prostorna, dolazimo do zaključka da je, uprkos izvozu našeg umetničkog modela u obe Amerike, evropski umetnički obrazac i dalje daleko manjinski. Ovako, zahvaljujući Grcima, postali smo tačni, određeni, svedeni. Mogu misliti kako grubo, suvo i stesano dalekim istočnjacima zvuči naša, a tako grčka umetnost, naročito kad joj se doda rimska originalnost.

Olga Mihajlović Blagojević