Jelena Đokić – ”Gluma je moj prostor iluzorne slobode, ali slobode”

Gluma je profesija koja ne može da se nauči… sa talentom se ili rodite ili ne. Za neke gluma je Sizifoski posao za druge je Božji dar. Za glumicu Jelenu Đokić gluma je dar ali je, dar i za sve koji su imali priliku da je gledaju u nekoj od predstava u beogratskim pozorištima. Lakoća sa kojom ona glumi, i harizma kojom zrači je upravo ono što publika voli i nagrađuje na kraju predstave. Večita Lolita nije samo ljubimica pozorišne publike, njen talenat je, na sreću, prepoznat i kod kritike pa je ona najmlađi dobitnik Sterijine nagrade, dobitnik je nagrade „Zoran Radmilović, „Miloš Žutić“, „Avdo Nujčinović“ i ponovo Sterijine nagrade na poslednjem Pozorju. Završila je sa snimanjem dva vrlo zanimljiva filma „Smrdljivu bajku“ reditelja  Miroslava Momčilovića i „Dok su oni leteli na Mesec“ reditelja Borislova Simovića. Dvojica velikih glimaca su joj partneri, a budući da u „Smrdljivoj Bajci“ pored nje igra Žarko Laušević kome je ovo veliki povratak ne čudi da se o ovom filmu već mnogo toga zna… parner u drugom filmu je njen dobro poznati kolega sa kojim je Jelena već sarađivla u filmu „Turneja“ – Tihomir Tika Stanić. Od filmskih nagrada Jelena Đokić nagrađena je Gran priom u Kotoru, Zlatnom mimozom, Zlatnom Arenom i nagradom FRIPRESCI za film „Kako su me oteli Nemci“. U braku je sa glumcem Svetozarom Cvekovićem –Cveletom, sa kojim ima dvoje dece. Porodica je njena oaza koja joj pomaže da velike napore koje gluma iziskuje radi sa radošću i lakoćom.
O svemu tome za Put u Art govori glumica Jelena Đokić.

Gđa Đokić, pre svega, čestitke na osvojenoj Sterijinoj nagradi za ulogu Karoline u predstavi „Kazinir i Karolina“ Vašeg matičnog pozorišta Ateljea 212. Velika je čast za svakog glumca da bude dobitnik iste, Vama je to druga Sterijina nagrada, prvu ste dobili kao jako mlada glumica u diplomskoj predstavi „Bokeški D mol“, da li možete da napravite paralelu između tog trenutka i sadašnjeg?

Jelena Đokić: Kako se vremena menjaju, tako se i značaj Sterijine nagrade promenio. Značajno je uvek kada mladom glumcu dodelite bilo kakvo priznanje jer mu se tako i dodeljuje mogućnost novog posla, neka vrsta preporuke, a najznačajnije je što mu se, bar za kratko, otklone sopstvene sumnje.
Sterijina nagrada je nekada bila najznačajnija glumačka nagrada koja je sa sobom povlačila i one “ne samo glumačke” i sam festival je verovatno odisao drugačijom energijom. Danas se ono svodi na gostovanje sa okruglim stolom ujutro. Volela bih da se onda nekako još više okrene studentima koji su tamo prisutni svo vreme i da im se još više da prostora i propusnica.
Mene je i ovog puta nagrada obradovala jer je cela predstava stvarana nepretenciozno i niko slutio nije gde će nas sve odvesti i šta će nam sve doneti .

Jelena Đokić

Potrajalo bi kada bismo počeli da nabrajmo predstave u kojima ste sve glumili, zaista impozantan broj. Scena je, čini se, Vaša druga kuća… Vi se bezrezervno dajete i to je prepoznato i kod publike i kod reditelja. Radili ste sa izvarendinim Tomažom Pandurom u predstavi „Hazarski rečnik“ kao vrlo mlada glumica, sa makedonskim rediteljem Slobodnom Unkovskim u „Šinama“ JDP, trenutno glumite u i svom matičnom i u drugim beogratskim pozorištima, koja predstava je najviše uticala na Vašu karijeru i da li postoji reditelj koji Vas najbolje razume?

Svakako da je svaka od predstava imala uticaj i ostavila trag i na moju glumu i na moju ličnost. Bokeški d-mol, kao moja diplomska i možda najnagradjivanija je sigurno bila neka otskočna daska, ali s druge strane postoje uloge koje su ostale potpuno neprimećene i od strane kritike i raznoraznih žirija za koje smatram da su neki moji vrhunci. Sve se oko nagrada i kritika svodi na lični utisak, nema tu mernih jedinica koje će jasno ukazati na dostignuće tako da se vodim tudjim mudrostima “Pravi kritičar je onaj koji uspije isprovocirati umetnika,a pravi umetnik je onaj koji se ne da isprovocirati kritikom !”
Što se saradnje sa rediteljima tiče, nikada mi se nije desilo bilo kakvo loše iskustvo. Za mene su reditelji neke “dobre oči” što me gledaju i prate. Ja sam tu da svakodnevno nudim i predlažem, njihovo je da prihvataju ili odbacuju ili pak pokažu kako. Volela bih kad bi se nekako opet desilo i po četvrti put da radim sa Dejanom Mijačem, ovog puta osećam da bi uradili pravu stvar!

Taman kada se pomisli da ste pozorišna glumica i da je, gotovo nemoguće, da imate vremena i za druge projekte, Vi nas demantujete svojim filmskim angažmanom… Od 2003. godine glumite u raznim filmskim projektima, filmovi kao što su „Diši duboko“, „Turneja“, „Čekaj me, ja sigurno neću doći“, pa onda,( film za koji ste nagrađeni nagradom FIPRESCI )„Kako su me ukrali Nemci“. Trenutno snimate filmove „Dok su oni leteli na Mesec“ i „Smrdljivu bajku“. Film „Smrdljiva bajka je već medijski jako dobro propraćen, možda, zbog činjenice da pored Vas igra Žarko Laušević (koji je bio odsutan nešto više od jedne decenije) priča tog filma je topla, ljudska i neobična… kakav je osećaj glumiti pored Lauševića? I kakva priča prati film „Dok su oni leteli na mesec“ u kome glavnu mušku ulogu igra Vaš kolega Tihonir Tika Stanić?
To je bio jedan prečudan i predivan april u Beogradu i pamtiću ga zauvek. Jako zanimljiv lik kao zadak i malo je reći, zanimljiv  Žarko kao partner. Verujem da smo sa Miroslavom Momčilovićem, kao rediteljem, bili jedan usvirani trio koji je bezrezervno dao sve od sebe u kadru i maksimalno prostora drugom za svoje Jazz deonice.
Što se tiče kratkometražnog filma “Dok su oni leteli na Mesec”, Borisa Simovića i njegove radnje, ukratko bih to mogla opisati kao ljubavna priča koja se ostvarila jer su svi ostali bili okupirani čuvenim sletanjem na Mesec i njegovim prenosom. Kako stvari danas izgledaju, to sa sletanjem i nije sigurno, ali bar to dvoje ili bar Tika i ja smo te noci bili ” ljubavnici “.

Od diplomske predstave do sada Vi nižete uspehe, šta je presudno u glumačkom poslu, za koji mnogi tvrde da je jako težak?  Da li je  to  Sizifovski posao ili privilegija?

Presudno u mom poslu je da imaš posao. Postoji izreka kako je glumcu teško sve, ali mu je najteže kad ne radi … Što se daljeg pristupa poslu tiče, to nikako ne treba generalizovati jer smo svi različiti i u tome je naša lepota. Meni je gluma moj prostor iluzorne slobode, ali slobode. Mene gluma leči i razboleva i srećna sam što mi je to profesija!

Pored glume i karijere, bitan, i svakako, najvažniji deo Vašeg života jeste Vaša porodica, kako uspevate da nađate balans između porodice i posla? Kako izgleda prosečan dan Jelene Đokić?

S obzirom za mnoga preseljenja i previše puta,čini mi se, spuštanja i dizanja sidra, meni je porodica, ova moja stvorena, itekako bila potrebna. Verujem da sam sa ulogom majke u privatnom životu, sve svoje uloge itekako unapredila. Vreme se mnogo racionalnije troši i nema se vremena za “prazne priče”. Takodje, luft koji mi donese odigrana predstava i druženje u bifeu posle, potpuno mi zadovolje sve potrebe nekog socijanog i društvanog života i eto ga balans.
Prosečan dan ne postoji, jer je svaki posao drugačiji i onda mu se prilagodjavam i to je lepota mog zanimanja, što nema kolotečine i navika. Ovih dana sam slobodna, sezona je gotova. Čekamo Cveleta da izadje sa premijerom ”Petog parka” u reziji Borisa Lijesevica i da idemo na more. U medjuvremenu, palim klimu, idem u nabavku, kuvam ručak, skidam sina sa pelena,dok spava čitam, onda se desi i nekih kao mojih par sati kada ili trčim ili se družim sa prijateljima…čekajući more!

Tanja Petrović Miljković