Arheološko nalazište Vinča – utisci o veličanstvu i nemoći

Fotografija: Olga Mihajlović Blagojević

Stojim na obali Dunava, u blizini arheološkog nalazišta Vinča. Dunav je ovde veoma širok i kao da nudi slobodu. Vetar duva nesmetano duž reke, pravi kreste na vodi, mrsi kose prolaznika, a zimi se, kako kažu, uvlači i u kosti.
Sva ta širina je u suprotnosti sa sivim ulicama beogradskog naselja kojim prolazi autobus GSP-a. Život u ovom ribarskom mestu traje hiljadama godina i kao da nikada nije postao svestan sebe i svog blaga, te se i danas, kada je na periferiji velegrada, odlučuje za skromnu svakodnevicu.
„Vinča je jedino u periodu neolita bila grad. Od tada do danas je selo- kaže kustos muzeja „Belo brdo“ Dragan Janković. Zaprepašćeni smo onim što čujemo. Ovo mesto koga danas nazivamo Vinča, starije je od Ura Haldejskog, od egipatske ili minojske civilizacije. Predstavljalo je središte kulture čiji se uticaj prostirao od centralne Evrope na severu, pa skoro do Egejskog mora na jugu.
„Da, Vinča je bila grad, na ovom mestu gradnja je bila toliko skupa da su kuće poređane tik jedna uz drugu, bez okućnice i dvrorišta, a nizovi građevina su razdvojeni ulicama“, nastavlja priču Dragan Janković. Kuće su imale više soba od kojih je većina imala ugrađene peći. Zidove su gradili od mešavine materijala koji se i danas koriste za termoizolaciju, a podovi su bili sačinjeni od više slojeva od kojih je poslednji bio ispoliran.

Saznajemo da su Vinčani bili veliki putnici i trgovci, ali da su putovali peške.
„Nije tačno da oni nisu znali za točak, nego njima točak nije bio potreban. Nosili su lak teret, nakit i boje, crvenu, plavu, ljubičastu. Kada bi negde prenoćili, nailiazili bi na prijateljski prijem od strane lokalnih stanovnika, a pričom su dolazili do informacija, koje su im bile jako važne. Pešačili su dolinama reka, Dunava, Morave, Vardara. Do Egejskog mora je potrebno oko dve nedelje pešačenja. Današnji čovek mnogo gubi zato što ne ide peške.“

Život stanovnika Vinče je omogućavala blizna Avale iz čijih su obronaka vadili minerale, posebno cinabarit od koga se dobijala crvena boja pogodna za farbanje tkanina, a povoljna je i bila pozicija grada nizvodno u odnosu na ležišta soli koju su mogli da transportuju splavovima. Postoji shvatanje da su Vinčani zapravo prvi u svetu topili bakar i da se prva metalurška revolucija desila ovde, a ne na Bliskom istoku, kako se ranije smatralo. Bakar su koristili za proizvodnju nakita, ali ne i oruđa. Posmatrali su ga najpre kao materijal za trgovinu. Ostatke karakterističnog vinčanskog nakita arheolozi i danas pronalaze na veoma udaljenim lokacijama.

Glinene posude različitih namena su oblikovane rukama, verovatno nad parčetom tkanine, nakon čega su u njih urezivane šare. Vinčani su se jednako vešto borili i sa tvrdim kamenom. Sposobnost da u najtvrđim stenama urezuju proreze i da od njih prave oruđe i danas je fascinantna. Kameni alat koji neverovatno podseća na moderni čekić, izložen je u vitrini. Posmatram i izložene igle za šivenje, sačinjene od kostiju. Pitam da li su odeću proizvodili od kože, kada mi kustos pokazuje veliki rekonstruisani razboj koji izgleda tako moderno da i ne uspevam odmah da ga povežem sa praistorijskom postavkom. Kustos mi objašnjava da je pronađen otisak tkanine utisnut u sveže omalterisanom zidu, koji potiče s kraja šestog milenijuma pre nove ere. Rekonstrukcija tkanine je poslata tkačima koji su osmislili kakav bi razboj morao da bude da bi ovakva tkanina bila proizvedena. „Vinčanke nisu nosile haljine nego suknje i bluze,“ kaže Janković i pokazuje ženske figurine na kojima su predstavljeni modeli bluza sa „V“ izrezom.

Velike oči prikazane na figurinama, kao da su budno pratile život i bdile nad njim. Raširenih ruku, one izražavaju dobrodošlicu. Nije potpuno jasna njihova uloga, ali se naučnici slažu u tome da su predstavljale ženski princip, plodnost, ali ne i dominaciju. „Brižne oči“ se pojavljuju na tajanstvenim poklopcima amfora koje su služile za odlaganje mleka i drugih tečnosti. Kustos Dragan Janković smatra da su preuveličane oči simbol odgovornosti. Govori o ovom narodu kao o odgovornom, promišljenom i miroljubivom. Tragovi oružija i ratovanja nisu pronađeni. U ovom „odgovornom“ periodu prisustvo drugih naroda nije značilo povod za rat i osvajanje, nego mogućnost za trgovinu i prenošenje znanja. Dve hiljade godina bez ratovanja predstavljalo je zlatno doba ljudske istorije i pokazatelj da je moguće živeti na taj način. A kada su susedni narodi poželeli rudnike bakra za sebe, nastupilo je neko drugo vreme.

Budući da je samo manji deo lokaliteta istražen, nestrpljiva sam da čujem kada će iskopavanja biti nastavljena. Veći deo nalazišta danas leži ispod savremenih stambenih objekata, čije septičke jame razaraju ostatke jednog od najstarijih gradova na svetu. Do tada entuzijastičan kustos obara pogled i priča drugačijim, tišim tonom. „Država je tu omanula. Moramo da krenemo od imovinsko-pravnih odnosa. Moramo da se vratimo na početak.“
Izlazim iz muzeja i posmatram laste koje su se razletele iznad vode jureći insekte po sipećoj kiši. Nešto je ipak zajedničko starim Vinčanima i nama- barem te laste i Dunav. Discovery Channel bi sigurno rado snimio dokumentarac- samo da “oni” znaju za sve ovo- razmišljam. Ali septičke jame su ipak nepremostiva prepreka. I imovinsko-pravni odnosi.
Da li pojediac, pa čak i institucije kulture tu išta mogu da promene ili je državna administracija nadmoćnija? Čekam autobus 307.

Olga Mihajlović Blagojević