Od ”Sumraka do svitanja”


Prisećam se devedesetih, ne znam da li je to zdravo i dobro po moju psihu, ali moram.
Sećam se ugaslih lica, nemaštine, inflacije, restrikcije struje, praznih rafova… Ali sećam se i svojih prijatelja, zajedničkog entuzijazma, vere, solidarnosti i ne izbegavanja teških tema. Bili smo siromašni ali ne i beznadežni.
Poredim te devedesete sa dvehiljaditim. Zaprepašćena sam i zatečena. Ne znam kako ali sada je  sve postalo, nekako, besmisleno. A na šta se svodi čovek ako izgubi smisao? Viktor Frankl kaže, ni na šta, nema mu pomoći. Ljudi bez smisla i svrhe su mrtvaci koje neko nije obavesto da su mrtvi! Tako mi izgleda naša estradna scena, naši realiti šoui, razne zvezde i zvezdice i armija nesrećnih ljudi koji u njima prepoznaje svoje uzore i idole. Od „hleba i igara“ došli smo do „bluda i bahanalija“. Lažni gurui, lažni idoli, lažne zvezde… jedina istina je – jad i duhovna beda.

Od „sumraka do svitanja“ ne znam samo kako smo došli do tame. Intelektualci su zaćutali, filozofi se povukli, naučni radnici traže način da pobegnu. Prosečni ljudi izbegavaju teške teme. Ne žele da znaju gde žive, ne žele da se zamaraju teškim temama, ne kritikuju konstruktivno, ne popravljaju pokvareno, oni tračare. Trač je posto ventil za čemer. Sada se tračari i preko društvenih mreža, sada se „zvezde“ vređaju javno a hejteri, kao nova kategorija ljudi, uživaju do imbelcilnosti… jer eto njima posla i para „bez motike“. Blejanje kao nova kategorija i okvir života klinaca dobila je nove „vaspitače“ u vidu likova koji su slavu stekli bljujući mržnju prema svakoj osobi koja je imala tu nesreću da im zapadne za oko i uvo. Neko će reći da preterujem, da sam isfrustirana, da ne vidim šumu od drveća…
Ok, ako bi me ubedio da je to zaista tako bila bih mu beskrajno zahvalna,
jer to bi bio samo moj problem. Ali bojim se da nije tako… da rešenje leži u svima nama, u empatiji, u volji da se suočimo prvo sami sa sobom pa onda i činjenicom da smo skliznuli kolektivno u banalnost i površnost. Svetlih primera na svu sreću ima.

Taman kada sam htela da izbacim Tv iz kuće, pojavile su se dve emisije koje mi to nisu dozvolile “24 minuta sa Zoranom Kesićem“ i „Lekovati šou“ Mićka Ljubičića.  Duhovito, lucidno, i pre svega, hiruški oštro odstranjuju trula tkiva i režu glupost, a nacija pri tom urla od smeha… kada njih gledam pomislim još ima nade za nas. A onda se setim jednog nesrećnog predsednika opštine grada na jugu ove zemlje i proslave rođedana istog… i onda mi se plače. Plače mi se zbog ljudi koji rade dva ili tri posla ne bi li svojoj deci obezbedili krov nad glavom i pristojan obrok, zbog dipolmiranih pravnika, filozofa, arhitekata, ekonomista, magistara, lekara… koji su statistički podatak u evidenciji Službe za zapošljavanje.

E, to je onda težak bluz belog čoveka na brdovitom Balkanu. Zato,ne dozvolite da glupost i površnost pobede. Život je avantura i velika pozornica. Kakva će predstava biti zavisi isključivo od Vas samih. Morate biti svesni da su  statisi uvek najmanje plaćeni i vrlo često nevidljivi. Ne dozvolite da budete samo deo kič dekora  koji je osmislio  loš reditelj.
Budite sam svoj reditelj i glavni glumac u predstavi koja je najvažnija za Vas i one koje volite i koji Vas vole,  jer je to Vaš život i Vaše vreme koje se neće vratiti.

Tanja Petrović Miljković